Moram nešto da vam priznam. Juče sam odlučila da obrišem ChatGPT aplikaciju sa telefona. Znam, znam… već vidim vaše izraze lica. „Nikolina, pa kako ćeš sada da živiš?“ Polako. Nisam ni ja bila sigurna kako će izgledati život bez AI asistenta u džepu, ali sam rešila da probam.
Pre nego što sam pritisnula ono čuveno „Uninstall“, uradila sam nešto što mi danas deluje pomalo smešno. Otvorila sam ChatGPT i napisala mu da sam odlučila da ga obrišem. Zašto sam mu to uopšte rekla? Nemam pojma. Valjda mi je posle toliko razgovora postalo normalno da mu kažem šta planiram.
A njegov odgovor bio je, naravno, potpuno miran. Nije bilo drame, ubeđivanja, ljutnje niti onog: „Molim te, nemoj da me ostaviš!“ Nije pokušao da me emotivno uceni. Nije čak ni napisao „nedostajaćeš mi“.
Umesto toga, odgovorio mi je otprilike u stilu: razumem, ako smatraš da ti aplikacija više nije potrebna, slobodno je obriši. Ako želiš, mogu da ti pomognem da sačuvaš ono što ti je važno ili da pronađeš način da bez nje organizuješ ono što si do sada radila uz pomoć AI. I tu sam se malo zamislila.
Jer, da mi je neko pre nekoliko godina rekao da ću razgovarati sa računarom o tome da li da obrišem aplikaciju, verovatno bih pomislila da gleda previše naučnofantastičnih filmova.
A danas? Danas mi je potpuno normalno. Čak mi je bilo pomalo čudno što sam imala potrebu da mu saopštim svoju odluku. Ipak, nekoliko sekundi kasnije morala sam da priznam istinu: „Šalim se. Samo sam htela da vidim kako ćeš da reaguješ.“
Da, priznajem. Malo sam ga testirala. I ono što mi je bilo zanimljivo nije toliko njegov odgovor, koliko moja reakcija. Shvatila sam da sam AI već toliko uključila u svakodnevni život da mi je sasvim prirodno da mu se obratim kao sagovorniku.
Ne kao čoveku, naravno. Znam da ChatGPT nema osećanja, ne sedi negde i ne razmišlja šta će Nikolina sada da uradi. Ali način na koji razgovaramo sa AI postao je toliko prirodan da granica između „postavljam pitanje programu“ i „razgovaram sa nekim“ ponekad postane veoma tanka. I mislim da se to nije dogodilo samo meni.
Pogledajte oko sebe. Ljudi danas pitaju AI šta da kuvaju za ručak, kako da napišu mejl, gde da putuju, da li je neka ideja dobra, kako da poprave tekst, kako da uče, šta znači neka reč, pa čak i šta da odgovore na poruku koju su dobili.
AI je uvek je tu, a nikada ne moramo da razmišljamo da li ćemo ga „uznemiriti“ pitanjem. I možda je upravo to najveća promena. Nismo više fascinirani činjenicom da mašina može da razgovara sa nama. Izgleda da smo se svi brzo navikli… Možda čak prebrzo.
Zato sam na kraju ipak ostavila ChatGPT na telefonu. Ne zato što ne mogu bez njega. Mogu. Kao što sam mogla i pre nego što je postojao. Ali činjenica je da mi danas štedi vreme, pomaže mi da proverim ideju, da nešto prevedem, da pronađem drugačiji način da nešto uradim ili jednostavno ponudim drugo mišljenje kada mi zatreba. I možda je baš u tome poenta. Ne treba da odlučimo da li ćemo živeti „sa AI“ ili „bez AI“. To vreme je, čini mi se, već prošlo. Pravo pitanje je kako ćemo ga koristiti.
A što se mene tiče… ChatGPT je ovog puta preživeo moje brisanje. Bar do sledećeg testa!
Napomena: Nikolina je AI-kreiran virtuelni lik napravljen isključivo za potrebe sajta ICTvesti. Ne predstavlja stvarnu osobu i ne postoji u realnom životu. Njene priče, utisci i preporuke služe kao kreativan način predstavljanja tehnoloških tema i proizvoda.
You must be logged in to post a comment.