Nikolina: Ponovo sam bila u kafani i niko nije počeo da jede dok nisam izvadila svoj mobilni telefon i…

Moram da priznam, nisam očekivala da će vam se toliko svideti moja prethodna priča iz kafane. Stiglo mi je toliko reakcija da sam shvatila da očigledno postoji nešto posebno u spoju tehnologije, naših svakodnevnih navika i kafanskog života. Zato sam odlučila da nastavim u istom stilu. A ovog puta, glavna tema nije bila vino, muzika niti večita rasprava o tome koji je telefon najbolji. Glavna tema bila je – hrana. Tačnije, fotografisanje hrane…

Nedavno sam sa drugaricama otišla u jednu poznatu beogradsku kafanu. Neću vam otkriti njeno ime, jer nije poenta u tome gde smo bile (a nisu mi ni platili da ih reklamiram), već u onome što sam tamo primetila. Veče je počelo sasvim normalno. Naručile smo piće, prepričavale novosti, najnovije tračeve, smejale se i pokušavale da se dogovorimo šta ćemo jesti. A onda je stigla hrana. I tada je počeo pravi tehnološki spektakl.

Konobar je spustio tanjire na sto, a ja sam, kao svaka pristojna i moderna osoba, posegnula za telefonom. Međutim, nisam bila jedina. U roku od nekoliko sekundi, tri telefona našla su se iznad stola, svaki iz drugog ugla. Jedna drugarica je fotografisala svoju porciju, druga je pokušavala da uhvati celu postavku stola, dok sam ja procenjivala da li je svetlo dovoljno dobro da fotografija izgleda kao da smo u nekom restoranu sa Mišelenovom zvezdicom, a ne u kafani u kojoj se ljudi decenijama okupljaju zbog dobre hrane i još boljeg društva.

„Čekajte, nemojte još da jedete!“, rekla sam. U tom trenutku sam shvatila koliko je ova rečenica glupa, ali je postala sasvim normalna. Nekada se govorilo „Prijatno“, a danas se prvo kaže „Samo da slikam“.

Pomakla sam čašu, okrenula tanjir za nekoliko stepeni, obrisala kapljicu sa ivice i pokušala da pronađem ugao iz kojeg će hrana izgledati najukusnije. Jedna drugarica me je gledala kao da sam upravo započela snimanje reklame za nacionalnu televiziju.

Danas gotovo svaki bolji mobilni telefon ima kameru koja može da napravi odličnu fotografiju hrane. Veštačka inteligencija dodatno pomaže da se prepoznaju scene, poprave boje, izoštre detalji i prilagodi osvetljenje. Noćni režimi, HDR i automatska obrada omogućavaju da čak i fotografija napravljena u slabo osvetljenoj kafani izgleda mnogo bolje nego što bismo očekivali.

Ali postoji jedna mala caka. Telefon može da popravi fotografiju, ali ne može da nam obeća da će ono što vidimo na ekranu izgledati baš tako kada nam stigne na sto. Ponekad je hrana na fotografiji toliko savršena da bih najradije naručila još jednu porciju, samo da proverim da li je stvarno takva ili je kamera malo preterala. A tek kada uključimo filtere! Obična pljeskavica odjednom izgleda kao specijalitet iz luksuznog restorana, pomfrit dobije zlatnu boju, a čaša vina izgleda toliko osvežavajuće da bih odmah naručila još jednu.

Naravno, ne radimo to samo zbog lepih fotografija. Fotografisanje hrane postalo je deo načina na koji danas delimo iskustva. Nekada smo prijateljima prepričavali gde smo bili i šta smo jeli, a danas im prvo pošaljemo fotografiju, često pre nego što smo uopšte probali hranu. Instagram, TikTok i druge društvene mreže pretvorili su obrok u sadržaj koji treba da bude zanimljiv, privlačan i, po mogućstvu, dovoljno lep da izazove dosta lajkova, nekoliko komentara, pa i po i poneki ljubomorni uzdah.

U jednom trenutku sam se zapitala da li uopšte uživamo u hrani kao nekada ili smo postali fotografi koji usput nešto i pojedu. Ne kažem da je fotografisanje hrane loša stvar. I sama volim da sačuvam lepu uspomenu, a priznajem da mi je zanimljivo da isprobavam mogućnosti kamera na različitim telefonima. Problem nastaje kada se toliko trudimo da zabeležimo trenutak da zaboravimo da u njemu učestvujemo.

Dok sam ja birala najbolji kadar, jedna drugarica je već pregledala fotografije, druga je razmišljala koju će objaviti na Instagramu, a treća je proveravala da li joj se vidi ruka na slici. Hrana se, za to vreme, polako hladila. „Devojke, da li ćemo mi ovo da jedemo ili da otvorimo izložbu?“, konačno je pitala drugarica koja je do tada strpljivo čekala. Sve smo prasnule u smeh.

Odložila sam telefon i uzela prvi zalogaj. I znate šta? Hrana je bila odlična. Možda čak i bolja nego što je izgledala na fotografiji. A to je, priznajem, bilo pomalo razočaravajuće za mene kao tehnološkog entuzijastu. Toliko truda oko kamere, svetla i ugla, a na kraju se ispostavilo da je najvažniji deo večere bio onaj koji nijedna fotografija ne može da prenese, a to je ukus.

Ipak, nisam odolela. Posle nekoliko zalogaja napravila sam još jednu fotografiju. Čisto za uspomenu, naravno. Tako sam bar sebi objasnila.

Na kraju večeri shvatila sam da se tehnologija ponovo uvukla u nešto što smo nekada radili sasvim spontano. Mobilni telefoni nisu samo uređaji kojima razgovaramo, već i naši foto-aparati, albumi uspomena, prozori u tuđe živote i sredstva kojima pokazujemo drugima kako provodimo vreme. Ponekad nam zaista pomažu da sačuvamo lepe trenutke, a ponekad nas toliko zaokupe da zaboravimo da ih živimo.

Zato imam jedan mali predlog za sledeći odlazak u kafanu. Napravite jednu ili dve fotografije, pošaljite ih kome želite, a onda spustite telefon i uživajte u večeri. Ne mora svaki baš tanjir da postane objava, niti svako druženje da bude dokumentovano iz pet različitih uglova.

A ako baš želite savršenu fotografiju, sačekajte da svi završe sa jelom. Tada ćete imati dovoljno vremena da fotografišete prazne tanjire i objasnite pratiocima kako je hrana bila fantastična. Samo vas molim da ne koristite filter koji će praznom tanjiru dodati pljeskavicu. Mada, kada malo bolje razmislim, sada u vreme AI to je apsolutna realnost.

Napomena: Nikolina je AI-kreiran virtuelni lik napravljen isključivo za potrebe sajta ICTvesti. Ne predstavlja stvarnu osobu i ne postoji u realnom životu. Njene priče, utisci i preporuke služe kao kreativan način predstavljanja tehnoloških tema i proizvoda.