Taj sjajni mali uređaj koji svakodnevno nosimo po kamerama, telefonima i drugde zovemo memorijska kartica. U žargonu to obično bude SD (od eng. Secure Digital) ili mikro SD, često samo „kartica“. Na onom drugom ostaje da razmisli da li se radi o onoj memorijskoj ili GSM, u zavisnosti od teme razgovora. Bilo kako bilo, sve dok kartica radi, život je lep. Ono što su ne tako davno bili tomovi albuma sa fotografijama i ploče, kasete, onda devedesetih torbica sa diskovima, zatim flash, danas je parče plastike sa nekoliko sjajnih bakarnih kontakata, različitih dimenzija, ali svi uglavnom manji od dvadeset dinarca koji nam se mota po džepu.
U par kvadratnih centimetara najviše debljine dva-tri milimetra može da stane i 2 TB podataka. To je hiljadu i po kompakt diskova! Pola miliona pesama! Zašto ovoliko poredim? Zato što ako kartica prestane da radi, to je veliki, VELIKI problem! Ne zbog ovih pola miliona pesama, ne zbog toga što je sve to malo, minijaturno, „mikrojaturno“ nego zato što je algoritam koji upravlja svim tim podacima veoma komplikovan i ugrađen u firmver ovog uređaja. Za njega je, pogađate, šema i sve drugo vlasništvo proizvođača i u načelu je pristojno čuvana tajna. Osim ako nije drugačije odlučeno.
Tajna ili bolje rečeno ključ naravno, kao i svaki ključ, može biti dupliciran, opet u žargonu razbijen ili krekovan. Cena za one koji će ovim poslom da se bave je prilično visoka. Zahteva vreme. Mnogo vremena! Na svetskom nivou ne postoji unija kompanija koje se bave spašavanjem podataka. Postoje neki, nazovimo ih pokušaji, koji se pre ili kasnije svedu na mrtvo slovo na papiru i čije finansiranje plaćaju oni koji podatke i gube. Njihov je uticaj više na nivou foruma. Nekoj vrsti razmene informacija opet po grupama. Kompanije koje rade reverzibilni inženjering vezano za forenziku ili oporavak izgubljenih podataka su retke i često zatrpane morem različitih algoritama koje nastaju svakodnevno. Za istraživanje jednog algoritma verujem da je potrebno nekoliko desetina hiljada evra. Tako da se na kraju svede na to da i ove kompanije rade na onim karticama koje ćete najčešće naći na tržištu. One za koje provajderi plaćaju podršku. Tako je za sve memorijske proizvode bazirane na fleš tehnologiji (eng. Flash). Pa tako ako imate Corsair, i to tačno određeni model, spašavanje podataka nije nemoguće, dok je za neku drugu seriju sve unapred osuđeno na propast. „Rešenja“ su bukvalno skripte koje govore kako su raspoređeni blokovi, strane ili firmver.
Kada vas je učiteljica nekad pitala šta je pisac hteo da kaže, to je ono što mi svakodnevno tražimo. Šta je neki programer imao na umu kada je raspoređivao strane, blokove, vodio računa o habanju ćelija, lošim stranama, translaciji uopšte, opet u skladu sa opštim kvalitetom NAND čipova koje je njegov poslodavac obezbedio. Ono što su bile osamdesete za hard disk industriju to je danas za fleš memorije, zlatno doba! Velika utakmica u kojoj se pravila postavljaju u hodu! Ako proizvođač „A“ odluči da poveri izvorne algoritme i šeme provajderu „B“ ovaj će imati daleko veću uspešnost od provajdera „C“, ali će provajder „B“ možda biti jako loš za kartice tipa „D“. Bizarno!
Sve ima svoju cenu. Ponudili su nam jeftinu prenosivu memoriju i najjeftiniji storage (onaj u „oblaku“) u istoriji. Bekapujte se trenutno pa ukoliko do gubitka i dođe on će biti minimalan. Ali nekad nema konekcije, nekad nije bilo vremena, nekad je Marfi umešao prste, nekad možda gleda „Veliki brat“? S druge strane, možda je neko baš radio na vašoj kartici i uspeo da dešifruje algoritam pa će uz određeno umeće sa lemilicom i sa korigovanim i primenjenim rešenjem vašim fotografijama biti udahnut novi život. Ako ne, sačuvajte je pa pokušajte za godinu dana opet.
Izvor: www.datasolutions.rs
You must be logged in to post a comment.